Земље са напором испуњавају потребе за пензијом својих све старијих популација
БРИСЕЛ, 21. фебруар 2014 — Дубоки ефекти старења популација и смањења радне снаге на пренапрегнуте системе државних пензија у новим економијама Европе и централне Азије захтевају значајне реформе, каже се у новом извештају Светске банке “Обрнута пирамида: пензијски системи суочени са демографским изазовима у Европи и централној Азији”. Уколико се не спроведу одлучне реформе, данашња омладина и старија сиромашна популација биће ти који ће највише трпети због неспособности система државних пензија да обезбеди базичну заштиту примања у данима старости. Према извештају, уколико се нешто не учини данас, то поставља питање једнакости за будуће генерације, с обзиром на то да би вероватно резултирало смањењем пензија у будућности, а што би више погодило сиромашне него богате.
У извештају који је данас представљен у Бриселу на конференцији коју су организовали Европска комисија и Светска банка каже се да је већина пензијских система достигла “зрелост,” уз мало могућности да се прошири број оних који доприносе услед стагнације и опадања радно способне популације. Опадајућа радно способна популација доводи до обртања традиционалне пирамиде становништва – са малим бројем припадника старије популације на врху и већим бројем припадника радно способне популације на дну – где је сада мањи број припадника радно способне популације на дну, а већи број пензионера на врху.
“Нове економије у Европи и централној Азији су међу најактивнијим реформаторима у свету, усвојили су одређен број нових дизајна пензија, као што су бодовни системи у Србији и Хрватској, системи обрачунски дефинисаних доприноса у Летонији и Пољској, универзалне пензије у Грузији, Казахстану и Косову, те индивидуални штедни рачуни у Естонији, Румунији, Б.Ј.Р. Македонији и у Руској Федерацији,” каже потпредседница Светске банке за Европу и централну Азију, Лора Так. “Међутим, многе од ових реформи нису довољне да би се у пензијским системима одржао адекватан ниво давања с обзиром на дубоке демографске промене. Штавише, неке од ових реформи су поништене услед краткорочних фискалних притисака.”
У извештају се наводи да земље у транзицији у региону Европе и централне Азије, укључујући и Турску, чине велике напоре у последњих 20 година како би реформисале своје пензијске системе ради њиховог усклађивања са новом социјалном и економском реалношћу у тржишним економијама.
Међутим, у периоду високог привредног раста средином претходне деценије неке земље су повећале пензијска давања у светлу повећања прихода. Финансијска криза довела је у овим земљама до смањења прихода и већих пензијских давања, што је довело до поништења пензијске реформе. На пример, неке земље су укинуле индивидуалне штедне рачуне како би помогле да се попуне недостаци у приходима, али уз ризик даљег довођења у питање одрживости и адекватности пензија на дуги рок.
“Пензијски системи не могу више да обећају да ће обезбедити све веће пензије све већем броју пензионера. Повећање просечне дужине живота, оштар пад фертилитета и повећање емиграција доприносе довођењу у питање одрживости многих пензијских система,” истакла је у свом уводном обраћању потпредседница Светске банке за смањење сиромаштва и економски менаџмент, Ана Ревенга. “У извештају се разматра низ решења и закључује да ће јавни пензијски систем морати да приоритизује обезбеђивање базичних пензија, заједно са мерама да се подстакне дужи радни век и сопствена индивидуална штедња.”
Реформе треба да осигурају да старија популација не западне у сиромаштво тако што ће обезбедити минималне пензије. Ово има импликације за начин на који се пензије тренутно финансирају.
“Промена механизма финансирања за обезбеђење под старе дане има импликације за то ко добија пензије и за то колико добија,” истакла је Анита Шварц, водећи економиста Светске банке у региону Европа и централна Азија, и један од главних аутора извештаја. “Тренутно, земље често ограничавају пензије на оне који су давали доприносе, и повезују пензије које добијају са оним што су уплаћивали. Али свим старијим особама потребна је нека врста примања и подршке у данима старости како би одржали достојанствен животни стандард. Ово покреће потребу да се изнађу извори финансирања сем пореза на рад.”
У извештају се разматрају два потенцијална решења за суочавање са демографским изазовима када су у питању пензијски системи:
генерисање додатних фискалних прихода да би се покрио пензијски дефицит, и повећање броја оних који уплаћују доприносе. Међутим, земље у региону углавном већ имају високе пореске намете, нарочито на рад, што оставља мало простора за генерисање додатних прихода како би се решио проблем пензијског дефицита. Одмицање од опорезивања рада као извора финансирања за обезбеђење у старости, према потрошњи и порезу на имовину могло би да обезбеди неке додатне приходе, али чак и ту је простор ограничен у већини земаља.
Повећање броја оних који уплаћују доприносе такође није савршено решење. У већини земаља региона Европе и централне Азије највећи број особа у најпродуктивнијој доби, између 35-44 године старости, већ ради. Простор за повећање радне снаге налази се међу старијом популацијом, где мањи број њих ради у поређењу са ситуацијом у другим деловима света. Надаље, повећање базе оних који уплаћују доприносе може само да олакша или да одложи потребне реформе пензијског система уколико однос између доприноса и исплаћене пензије остане суштински мањкав.
“Један од значајнијих налаза извештаја јесте тај да повећање броја оних који уплаћују доприносе ‒ укључивањем радника у неформалном сектору или растућег прилива имиграната ‒ помаже пензијском систему само краткорочно, када добије додатне приходе, али чини ствари горим дугорочно када треба да се исплаћују пензије још већем броју пензионера,” рекао је Oмар Аријас, водећи економиста Светске банке у региону Европе и централне Азије, и главни ко-аутор извештаја. “Формализација и укључивање имиграције могли би да помогну владама у смислу куповине времена да би се направила неопходна прилагођавања пензијских система, али ни једно ни друго неће постићи двоструки циљ адекватности и одрживости пензија на дуги рок.”
И додатни приходи и повећање радне снаге могу да допринесу ублажавању краткорочних неповољних ефеката неизбежних реформи пензијског система, док дугорично решење можда лежи
у прилагођавању издашности пензијских система тако да пензијски приходи покривају само период када појединци не могу више да раде, типично последњих 15 година живота. Толико је било обезбеђивано пензионерима током 70-их година, у поређењу са у просеку 18 година пензије за мушкарце и 23.5 година за жене у многим земљама данас.
Подизање старосне границе за пензионисање и подстицање и подршка појединцима да дуже раде доста би допринело у правцу тога да се осигура да пензијски системи обезбеде базичне приходе у старој доби и да буду финансијски одрживији. Мере које би подстакле старије раднике да наставе да раде укључују:
- oбезбеђивање опција за постепено пензионисање, на пример, тако што би се омогућило старијим особама да раде део радног времена уз примање дела пензије;
- uвођење мањих прилагођавања на радном месту, попут стављања увећања на компјутерске екране и обезбеђивање ергономских столица, како би се подигла укупна продуктивност и комфор старијих радника; и
- eфикасније улагање у обуку у старијој доби кроз редизајнирање образовања одраслих, обуке, и система целоживотног учења како би се они боље прилагодили старијим особама.
Најзад, фискални притисци наводе земље да све више ограничавају своје већ пренапрегнуте трочкове за пензије тако што подстичу приватне пензије и индивидуалне дугорочне планове штедње. Штедња омогућава радницима да у пензији имају додатна средства на располагању. Мере попут аутоматског укључивања у планове штедње могу да наведу раднике да попуне празнине у пензијским приходима сопственом штедњом.
Нема решења које би одговарало свима. Без обзира на то за који се пут одлуче, земље морају да започну друштвени дијалог о томе који приступ је најбољи у контексту сваке земље да би се очувала способност пензијског система да обезбеди основну приходну заштиту у старости за данашњу генерацију младих и за слабије стојеће старе особе у контексту демографских изазова.
