Постављање правих људи на право место јесте једна од првих лекција пословног менаџмента и данас се једнако односи како на приватни тако и на јавни сектор. Наш недавни извештај о економској мобилности, пословима и родним разликама у Србији, који је део извештаја "Глас људи Европе и централне Азије", показује да без обзира што је то једна од првих лекција, у Србији она још увек није схваћена.
Један од закључака извештаја који посебно привлачи пажњу јесте да људи у Србији и даље верују да веза значи много више него образовање, искуство и труд када је у питању проналажење посла: 37 одсто мушкараца и 48 одсто жена које смо интервјуисали верују да су везе основни фактор у напредовању једног домаћинства на друштвено-економској лествици.
Незапосленост је и даље висока у земљи и мало је послова у формалном сектору, а то су послови за које су многи у Србији заинтересовани. Према учесницима наших фокус група, проблем налажења посла у формалном сектору додатно погоршава пракса да се нови радници запошљавају превасходно по принципу услуга за услугу и/или преко везе. То потврђују и недавно објављени резултати истраживања популарног портала за послове "Инфостуд".
Као резултат тога потенцијални запослени уздају се у личне или политичке везе као једини начин да дођу до посла, што води фрустрацији и разочарењу оних који посао траже.
Незапослени мушкарац из урбане средине тако наводи неколико начина тражења посла, али верује да су шансе да га нађе мале:
"Мало људи се запосли преко бироа, тј. уз помоћ Националне службе за запошљавање, они су ту само ради статистике на нивоу државе. Ни огласи не помажу много. Не можеш никоме да се обратиш сем пријатељима, и можеш да даш новац и потегнеш неке везе. Данас сваки посао може да се купи."
"Пријавио сам се за посао у ГСП, нису ме чак ни обавестили да нисам прошао. Имам радног искуства, возач сам 10 година, а они су запослили младића од 21 годину без возачког искуства јер му је тата радио у ГСП," каже други незапослени мушкарац.
Да будемо јасни: способност да се неко ослони на своје друштвене контакте како би дошао до информације о пословима није обавезно лоша ствар. То може да буде резултат напора и улагања те особе у изградњу личне мреже контаката. Проблем је, међутим, у томе што је такав друштвени капитал неравномерно распоређен, што драстично смањује шансе младих, жена и особа из сиромашнијих домаћинстава да нађу смислен посао. Ограничен број послова који су у понуди тако се редистрибуира унутар ограниченог круга ‘познатих' кандидата, и тако се стварају групе ‘трајно искључених' особа.
Нарочито млади људи кажу да је тешко - ако не и немогуће - да дођу до посла, чак и онда када су квалификовани. У нашој поменутој студији једна млада жена из урбаног дела Србије пожалила се на запошљавање по партијској припадности:
"Неки људи се укључе у политику ради личне користи а неки због идеологије. Проблем је што ужасно много људи добије посао на овакав начин. Наравно, није довољно само да будете члан неке политичке партије, потребно је и да имате добре контакте. Људи на високим позицијама не презају од тога да запосле своје пријатеље, родбину, али исто тако и чланове своје политичке партије."
Кад немају везе, млади људи често пристају на послове на црно, или раде као конобари, продавци или сезонски радници у пољопривреди, или се пак одлучују на одлазак из земље, чиме Србија остаје ускраћена за квалитетну радну снагу у свом будућем економском развоју.
Важан квалитет који могу да донесу страни инвеститори јесте процес запошљавање према заслузи и квалификацијама, а што помаже да се смањи перцепција о ‘затворености' тржишта рада. Србија не би била једина земља где су праксе запошљавања и напредовања на послу промењене под утицајем спољних играча; Ирска је, рецимо, један такав пример.
Постоје већ индиције да такав утицај почиње да се остварује у Србији. Тако, на пример, Делез као један од највећих послодаваца у Србији, примењује транспарентне критеријуме приликом запошљавања на све позиције, од услуга преко оперативаца до менаџера, оглашава радна места и информише оне који су се пријавили о исходу. Још један велики послодавац, Теленор, поред тога што има механизме који обезбеђују да знање, вештине и способност за обављање неког посла буду главни критеријум при одабиру запослених, већ десет година колико је присутан у Србији ставља акценат и на транспарентност процеса запошљавања кроз сталну праксу обавештавања о исходу конкурса.
А управо је изостанак повратне информације из компанија о резултату њиховог конкурса онај индикатор који се није поправио већ седам година према истраживању Инфостуда. Значи, ту још има доста места за побољшање!
На основу интервјуа из наше студије, захтеви младих у Србији су јасни: траже се транспарентнији начини спајања људи са пословима и такође да стварни квалитет кандидата превагне над везама. Ово је нешто што могу стимулисати стране компаније као део свог know-how којег доносе. Истовремено, Влада би требало да покаже својим примером тако што ће стриктније примењивати процедуре засноване на стварном квалитету када запошљава нове људе, нарочито сада када Србија крене ка увођењу у посао људи са специјалистичким знањима и вештинама потребним за успешан процес приступања ЕУ.
Много више могло би да се уради и на бољем спајању оних који тек улазе на тржиште рада и осталих људи из осетљивих група са пословима. Када су у питању млади, програми који потпомажу њихову транзицију од школе до посла, сајмови запошљавања, приправнички послови могли би да се ојачају како би им се помогло да премосте јаз недостатка информација при тражењу посла. Када је у питању запошљавање жена, боље могућности и приступ предшколској настави и вртићу за децу јесте кључна област, као и бољи начини обезбеђивања повратка на посао након породиљског.
Комбинација иностраних добрих пракси и такозваног know-how са једне стране, те напори да Влада покаже сопственим добрим примером и праксом са друге, довели би, надамо се, до промене ове прилично алармантне перцепције коју је наша студија показала.
