Враћајући се блогу после многих путовања, недавно сам прочитао да Србија жели да задржи царину на неких 453 индустријских и пољопривредних производа увезених из Европске уније. Кажу, то ће заштитити српску пољопривреду која неће моћи да се такмичи са европским фирмама. Но, да ли је то стварно у интересу грађана Србије?
Да објасним о чему причам. По уговору о Стабилизацији и придруживању (САА) потписаном са ЕУ 2004. Године, Србија треба постепено да укида царине на индустријску и добар део пољопривредне робе увезене из ЕУ до 2014. Како се приближава датум ступања на снагу уговора, многе заинтересоване групе тврде да неће моћи да се одупру конкуренцији из ЕУ од 2014. године.
Можда је Србија стварно очекивала, када је преузела ове обавезе, да ће раније постати чланица ЕУ него што сад изгледа. Но, тешко би се бранила чињеница да пољопривреда није имала довољно времена да се прилагоди томе и да се није могло више урадити током више од једне деценије како би била спремна.
Питање је: ко би био заштићен задржавањем царина? Потрошачи треба да се радују либерализацији. Ево једноставног примера: током протеклог викенда пазарио сам шта ми је требало за Божић и Нову годину. Нашао сам један увозни производ за 161 динар за одређену количину, док се исти такав производ домаће производње продавао за 204 динара за исту количину (ни један ни други нису били органског порекла). При томе, цена увезене робе укључивала је и царину. На жалост, ово није усамљен случај. Човек заиста може да воли своју земљу и да подржава домаћу производњу, али да ли та љубав треба да га кошта 20 одсто више за исти производ, истог квалитета? С обзиром на то колико храна учествује у индексу потрошачких цена, протекционизам можда није ни најбољи начин да се смањи инфлација? Колико је ваљана индустрија која – ни пошто је имала више од десет година да се припреми на предвидиво суочавање са конкуренцијом – и даље тврди да јој „треба још времена“? Можда глас потрошача треба јаче да се чује и да више доприноси приликом формирања пољопривредне политике?
